Hiperbarična oksigenoterapija (HBOT) jeste terapijska primena kiseonika pod povišenim pritiskom, većim od 1 atmosfere (ATA). U uslovima povišenog pritiska kiseonik se rastvara i prožima krvnu plazmu (nezavisno od hemoglobina/crvenih krvnih zrnaca), što uslovljava širok spektar psiholoških, biohemijskih i ćelijskih pozitivnih reakcija.

Ova neinvazivna terapija predstavlja najpouzdaniji metod za podizanje nivoa dotoka kiseonika do svih organa. Tokom standardnog tretmana, u trajanju 60-90 minuta, pacijent je u ležećem položaju i normalno diše. Ova vrsta terapije bila je predmet nekoliko kliničkih studija, koje ukazuju da ova terapija podstiče sposobnost organizma da se obnavlja i regeneriše. Ona se koristi i kao dopunska terapija koja doprinosi procesu ozdravljenja kako kod pacijenata koji pate od hroničnih oboljenja, tako i kod onih čija je bolest akutnog karaktera.

Proces u hiperbaričnoj komori sličan je procesu koji se odvija u flaši sa gaziranim pićem. Mehurići CO2 (ugljen dioksida) se pod pritiskom umanjuju i na taj način se rastvaraju u tečnosti. Iz tog razloga nisu vidljivi. Kada se pritisak oslobodi iz flaše, mehurići narastaju i ponovo postaju vidljivi. Kada je čovek pod dejstvom pritiska, molekuli kiseonika se smanjuju i rastvaraju se u krvnoj plazmi. Na taj način se veće količine kiseonika otpremaju kroz celo telo i otvara se mogućnost da kiseonik dosegne zapaljeno tkivo i podrži optimalnu funkcionalnost ćelija i organizma.

Počeci hiperbarične oksigenoterapije (HBOT) vezuju se za 17. vek. Daleke 1662. godine, britanski sveštenik Henšou izradio je i primenio u praksi prvu poznatu komoru. On je konstruisao strukturu koju je nazvao Domicilium, koju je koristio za lečenje raznih poremećaja. Francuski psiholog, Pol Ber je 1878. godine otkrio vezu između dekompresione bolesti i gasnih mehurića. Ber je kasnije utvrdio da se bol može ublažiti rekompresijom. Ovaj koncept lečenja pacijenata u uslovima povišenog pritiska dalje je razvijao francuski hirurg Fonten, koji je 1879. godine projektovao barokomoru koju ispunjava vazduh pod pritiskom. Osim što je na ovaj način podstakao oksigenaciju kod svojih pacijenata, Fonten je utvrdio da azot-oksidul ima veći učinak pod pritiskom,

Početkom 20. veka, dr. Orvil Cuninghem, anesteziolog, primetio je da se ljudi sa određenim srčanim oboljenjima koji žive u u mestima na nižoj nadmorskoj visini, oporavljaju uspešnije od onih koji žive na višoj nadmorskoj visini. Lečio je kolegu koji je patio od gripa i usled ograničenog rada pluća bio blizu smrti. Nakon što je ostvario izuzetan uspeh u njegovom lečenju, razvio je ustanovu pod imenom “Steel Bal” bolnica, koja je bila smeštena na obali jezera Iri. Tako je 1928. godine podignuto zdanje na šest spratova, prečnika od 64 stope (19.5 metara). U bolnici su uspevali da dođu do pritiska od 3 apsolutne atmosfere. Nažalost, usled loše ekonomske situacije, ova građevina je srušena 1942. godine i njeni ostaci su odloženi na otpad.

Hiperbarične komore su i kasnije konstruisane za potrebe vojske, tokom 40-ih godina 20. veka, i služile su za lečenje ronilaca koji su patili od dekompresione bolesti. Tokom 50-ih godina, lekari su po prvi put koristili hiperbaričnu oksigenoterapiju tokom operacije na srcu i plućima, nakon čega je ovaj metod korišćen i kod trovanja ugljen-monoksidom, 60-ih godina 20. veka. Od tada je sprovedeno preko 10 hiljada kliničkih ispitivanja i studija slučaja koji su se odnosili i na druge primene ove metode sa širokim spektrom rezultata, koji su potvrđivali izuzetnu uspešnost ovakvog lečenja.

Na konstantnoj temperaturi, količina gasa koja se rastvara u određenoj vrsti i količini tečnosti direktno je proporcionalna parcijalnom pritisku tog gasa na zadatoj temperaturi. Da bi se gas (kiseonik) uspešno rastvorio u tečnosti (krvna plazma), potreban je pritisak.

U hiperbaričnom okruženju, veće količine kiseonika dublje dopiru u tkiva organa.

Zapremina gasa je obrnuto proporcionalna pritisku, dok je gustina gasa direktno proporcionalna pritisku, uz uslov da je temperatura konstantna. S povećanjem pritiska smanjuje se veličina molekula kiseonika, koji time stvaraju veću gustinu. Raste koncentracija molekula kiseonika u alveoli (plućnoj membrani), šire se kroz krv, što dovodi do saturacije krvne plazme.

Za idealni gas na konstantnom pritisku zapremina je direktno proporcionalna temperaturi, pod uslovom da su pritisak i zapremina konstantni.

Unutar hiperbarične komore, temperatura raste s porastom pritiska. Porast temperature se direktno odražava na zapreminu gasa, i na taj način utiče na porast zapremine raspoloživog kiseonika.